Закон цара Јутинијана, Борђошки рукопис, [XVII в.]

Борђошки рукопис : Летопис; Јустинијанов Закон; Душанов Законик [рукописна грађа]. – 17. век. – Хартија, 50 листова, 243x166 mm.

Садржи:
л. 1-3: Преглед садржине закона Константина Јустинијана и Душанов законик (без почетног листа)
л. 4-12: Српски летописац
л. 13-32: Текст Закона Константина Јустинијана
л. 32-50: Текст Душанова законика (151 члан, једнак као Софијски)

Повез: зелена кожа с позлатом
Купљено од Божидара Борђошког из Загреба, 1949. год.
Рукопис се налази у Библиотеци Матице српске под бр. 176 (352, А, 19).
Лит.: С. Новаковић, Законик, 1898, LXXXV-VI .- Д. Кириловић, Летопис Матице српске, 364, 1949, 321-322.- Н. Радојчић, Законик, 1960, 21.- Д. Кириловић, Годишњак Библиотеке Матице српске 2 (1979) 55-56.- А. Соловјев, Законик, 1980, 91-92.- Д. Богдановић, Инвентар ћирилских рукописа, бр. 256, 32.

Материјал за овај рукопис je је преузет из:

Јустинијанов закон : средњовековна византијско-српска правна компилација / Биљана Марковић ; уредник Коста Чавошки. — Београд : САНУ, 2007. — 276 стр. : илустр. ; 24 cm. — (Извори српског права / САНУ, Одељење друштвених наука ; 15)

Види COBISS запис

Биљана Марковић
О ЈУСТИНИЈАНОВОМ ЗАКОНУ

Срби су се по доласку на Балканско полуострво нашли у зони утицаја Византије и од тада је њихова целокупна историја неодвојива од историје Царства, све до пада под турску власт. По насељима и планинама затекли су многобројно грчко, влашко и романско становништво које се владало по византијском праву. Ауторитет Царства, источна црква и једна висока култура помогли су новонасељеним народима да свој узор траже у Византији и да сопствени развој убрзају црпећи разноврсна знања из њене ризнице. Велико материјално богатство, али и богатство византијске духовности, књижевности, уметности, па и правног система били су својеврстан изазов. Укупно византијско правно наслеђе имало је своје дубоко укорењене обрасце државног и друштвеног модела, а сваки народ у византијској зони утицаја прилагођавао је те обрасце својој држави и друштву, својим могућностима и потребама, тражећи сопствени пут. То је био један дуг процес и трајао је док је трајало и Византијско царство.

Млада српска држава рано је дошла у додир са римско-византијским правом и оно је постало неизбежан извор изграђивања српских правних схватања и део правног живота друштвене заједнице. Србија је, као што је рекао Никола Радојчић, имала а не изабрала да не може бити бољег учитеља за увођење напредног законодавства у својој земљи. Римско право се није морало формално реципирати, јер је у државном и правном животу римско-византијско право било већ постојеће и затечено право, које је стално служило као неисцрпна и драгоцена ризница словенским досељеницима и другим народима широм византијске зоне утицаја. Византијско право било је узор и неопходност. Постојеће обичајно право усклађивало се и сажимало са развијеним византијским правом и постепено се формирао јединствен систем који се даље прилагођавао потребама државне и друштвене заједнице и правног живота у њој. Правни ред и схватања византијске средине, која је била надмоћна економски, војно, политички, правно и културно, утицали су на многе државе у окружењу.

Примање хришћанства помогло је да се византијско право уведе у употребу помоћу цркве и да се на тај начин устали. Црквени закони су у Србији имали безусловну снагу, и то не само за чисто црквена питања него и за брачно и породично право. Учвршћивањем православља у Срба истовремено је утрвен и пут за многе векове који су следили. Синови Стефана Нема­ње Стефан Првовенчани, севастократор и зет грчког цара, и Растко, св. Сава, стремили су византијском узору као жељеном обрасцу живота државе и цркве. Остварење ове намере било је тесно повезано са низом политичких и дипломатских потеза, али је посебна пажња посвећивана правном систему и увођењу византијског правног реда. Каснији владари из рода Немањића су у основи следили тај пут, иако нису ни могли ни хтели брзо и потпуно да занемаре обичаје и традицију. Показало се да је било лакше увести развијену византијску идеологију у српско државно право, што се посебно односи на сложен сплет међусобног утицаја државе и цркве, него применити у пракси византијски казнени систем пун тешких телесних казни. Стара казнена структура вражде са плаћањем разних казнених глоба била је ближа устаљеном начину живота у Србији.

Византијско законодавство, као најважнији правни извор, стиче већи утицај у српској држави после проглашења аутокефалности српске цркве и настајања Законоправила св. Саве, са обавезом да се примењује на целој територији под црквеном јурисдикцијом.

Потреба за прихватањем византијских правних норми нарочито је порасла после крунисања Стефана Душана за цара. Своју прилику за идеолошки улазак међу византијске цареве Стефан Душан је видео у чињеници да је Царство раздробљено и да византијске територије нису биле обједињене под једном легитимном влашћу. Тако је он, по сопственом виђењу, био ’са-учесник’, particeps, у владању царством. Сва његова освајања су, разуме се, била сматрана делом милости и воље самога Бога, а не цареве силе и моћи. По царевом тумачењу божански заштитник даровао му је земље и градове и тиме га је увео у дуги низ православних царева који почиње са Константином Великим. Иако је проглашење Србије за царство било последица пораста снаге на српској, а опадања на византијској страни, у оквирима постојеће идеологије требало је обезбедити одговарајућу форму. Стога је уздизање српске цркве у ранг патријаршије било важно за легитимност самог царског достојанства, а присуство патријарха је обезбеђивало пуноважност крунисања. Стефан Душан је своју царску власт сматрао легитимном и зато се понашао као законити цар Срба и Грка, односно Србије и Романије. Сила не може заменити право, нити га учинити излишним, па су се стога морали поштовати сви закони његових претходника на царском престолу – византијских царева.

Цар Стефан Душан био је државник великих способности и на врхунцу своје моћи имао је велике и дугорочне планове. Ти планови су подразумевали и озбиљан кодификаторски рад који је, поред политичког циља да српског цара уведе међу византијске цареве законодавце, садржао и јасну намеру да се правно боље уреди знатно проширена српско-грчка држава. Нормативна делатност, уобичајена у Византији, показивала је своје предности. Поред несумњиво развијеног обичајног права које је извесно време свакако имало превагу у регулисању правних односа у српским крајевима, неминовно су расле потребе за писаним правом. На то је сигурно повољно утицао и хиљадугодишњи правни ред Византијског царства. Србија није живела као изолована земља, нетрпељива према страним утицајима. Напротив, корисне идеје су прихватане, а промене су налазиле погодно тле у разним областима. Укупно законодавство цара Стефана Душана је у време свога настанка замишљено као најважнији део правног система. У Србији је и пре доношења Законика постојао сложен правни корпус. Законоправило св. Саве било је на снази већ 130 година, а временом се повећавао број међународних уговора, повеља и других општих и појединачних правних аката. Обичајно право, као и у другим европским земљама, чинило је правни миље још сложенијим. У Византији је јеромонах Матија Властар завршио 1335. г. свој рад на правном зборнику, Σύνταγµα κατὰ στοιχηεῖον, у који је унео одабрану и по његовој процени најважнију грађу црквеног и световног права и расподелио је у облику алфабетара на 24 поглавља, одн. састава. Овај правни зборник је у Србији преведен и сачуван у више преписа, а његова прерађена верзија је ушла у законодавство цара Душана. Проглашење самог Законика требало је да употпуни, али и делимично измени постојеће стање. Писано српско и византијско право, у једном специфичном склопу, било је намењено бољем и савременијем уређењу државне и друштвене заједнице новопроглашеног царства, али и његовом даљем приближавању замишљеном циљу.

Правни систем није био само одређен број прописа који се према датим приликама могу више или мање успешно примењивати у пракси. Улога права је много сложенија и то се показало и у дугом трајању и преписивању рукописа законодавства цара Душана. Правним текстовима су се преносила идеолошка схватања, омогућавао се политички утицај на мање и слабије државе, употпуњавали су се оквири за жељени привредни напредак и давао се одређени правац таквом напретку у будућности. Правним формама се утицало на друштвену суштину, тј. на свакодневни живот, послове, породицу, начин мишљења и понашања. Обухватајући све области деловања и управе и поданика, од уређења високих државних органа и односа према цркви и цару до прописивања комуналних услова за дозиђивање постојеће зграде, или заштите суседа од лоше постављеног димњака и просипања воде кроз прозор, правни систем је постао важна карика у градњи менталитета једне заједнице и њеног моралног кодекса, као и основа за њен развој и будућу судбину међу другим заједницама и народима.

Државотворни владари су разумели значај стварања новог правног реда и укључивање правних схватања једне развијене средине у српски прав­ни корпус и српску државу. Заокружена целина правних текстова и обичајног права преживела је бар делимично српску средњовековну државу и наставила један особени вид трајања све до стварања нове српске државе.

Законодавство цара Душана било је толико важно за српску државу и за српски народ који је остао без своје државе у XV веку да је његов текст преписиван и вековима после пропасти те државе, која га је могла примењивати и његову примену гарантовати. Значај царевог законодавства остао је неспоран, иако су постојали и други правни извори, који су обликовали правни живот и у самосталној држави и после њеног пада. Оно ће наћи своје место и у измењеним условима живота, онолико колико је то било могуће. Побеђена Србија је свој војни и политички пораз примила као привремено стање. Српски средњи век је постао извор снаге за духовно преживљавање. Требало је брижљиво сакупљати све своје, све оно што је обележавало самосталност и развој српске заједнице, успомене на њене крупне подухвате, али и традицију у области свакодневног живота људи који су остали са својим обичајима и сећањима преношеним од „генерације до генерације, с колена на колено“. Све то што би према савременим класификацијама спадало у културно наслеђе чувала је и српска црква окренута прошлости, с једне стране, и вештини преживљавања и мучног прилагођавања новим приликама, с друге стране. Црквени сабори су постали нека врста замене за државне саборе, црквена канцеларија је обављала многе послове који су одржавали посебност српског народа. Црквени закони су опстали, а где год се то могло народ се трудио да међусобне спорове решава пред сопственим судовима. Старо законодавство давало је богате правне основе и за оне односе који су се тек обликовали.

На прелазу из XVIII у XIX век, развијају се српско грађанство и српска интелигенција у Хабзбуршкој монархији као слој који ће постепено улазити у политички и културни живот своје средине и на темељима рационализма и либерализма припремити национални и културни препород Срба у Монархији. Укидањем Пећке патријаршије на територији средњовековне српске државе нестао је онај заједнички кров који је помогао Србима да се, живећи у различитим државама, осећају као део једне целине. Калуђери осиромашених манастира у Србији и српски парохијски свештеници неговали су, онолико колико су могли, успомене на прошле векове и њихов значај. Старешине сеоске и кнежинске самоуправе били су скромни пред­ставници српског народа пред Турцима.

Законски текстови средњег века имали су различите функције у различитим временима, од уобличавања правног система самосталне државе, преко уређивања правног живота српских заједница у условима ограничене самоуправе, до културолошке улоге очувања српског етноса у време док је народ живео без сопствене државе. Очувано колективно сећање на ранију велику и правно уређену државу помоћи ће да се припреми свест о могућем стварању сопствене нове државе на основама националне грађанске идеологије.

Будућност, пре свега извесност будућности, па и право на будућност, српска друштвена заједница црпела је из својих посебности у прошлости. Са­купљање свега онога што је означавало ту славну прошлост, осмишљавање мита о величини те прошлости, пребирање по тој прошлости – по ње­ној политичкој историји, традицији, књижевности, па свакако и правном наслеђу, укључивало је и законодавство цара Душана. Прошлост је држала кључ за будућност, а та будућност је изгледала сигурнија и једино извесна ако се непобитно докаже управо заједничка прошлост српског народа усит-њеног у многе заједнице које су живеле међусобно удаљене једна од друге на туђим државним територијама (иако често на својој прадедовини). Срби су ратовали под туђим заставама за разне војске и господаре, често супротстављене, али са живом надом да ће се обновити њихова укупна самосталност. Када је огромна заједничка жеља народа почела да обликује нову реалност током Првог српског устанка, прошлост се опет показала корисном. Прота Матија Ненадовић, свестан значаја и неопходности правног реда, окренуо се старим књигама мислећи да „Кормчаја књига“, Законоправило св. Саве, садржи текст који би могао да послужи као основа за привремено уређење српске државе, односно њених почетака. Рационална потреба за правним оквиром налазила је ослонац у снази правне мисли из једног далеког времена. Правно знање, правна регулатива и њихова примена остали су један од неопходних услова за цивилизован живот организованог друштва.

Практична примена византијског законодавства у оквиру правног миљеа српске државе не може се пратити према релевантном броју исправа и пресуда из различитих периода, пре и после царства, па и дубоко у време у коме је народ живео без самосталне државе. Број сачуваних докумената је веома мали с обзиром на време и простор њиховог претпостављеног важења. Ипак, правни текстови који су сачувани кроз вихоре сатирања људи и ствари, једног изграђеног света у његовој целини, па чак и самог сећања на тај свет који је некада постојао и бурно живео на овом тешком и немирном подручју, остају значајан извор наших сазнања и темељ многих основаних претпоставки. Драгоцени део тог наслеђа чине свакако рукописи законодавства цара Душана који садрже српско и византијско право у једном специфичном склопу.

Извесно је да су и у ранијим и у познијим вековима постојали многобројни преписи Душановог законодавства, при чему се овај текст разгранавао у верзије различитих типова скоро од самог почетка. Многи преписи, и старије и млађе редакције, заувек су изгубљени. Неки су пропали из уобичајених разлога, због старости или неповољних услова у којима су чувани, а други због многих разарања, сељења и тешких историјских околности. Оригинални рукопис није сачуван или до сада није пронађен. Сачувано је 22 преписа законодавства цара Стефана Душана, писаних од XV до XIX века, у којима се налази Јустинијанов закон. Осам рукописа спада у старију редакцију: 1. Атонски, 2. Хиландарски, 3. Ходошки, 4. Бистрички, 5. Барањски, 6. Призренски, 7. Шишатовачки и 8. Раковачки. Јустинијанов закон се не налази у веома оштећеном Струшком рукопису, а нема га ни у Студеничком.

Рукописи старије редакције су међусобно много ближи него рукописи млађе редакције. Разлике које међу њима постоје пре свега су текстолошке и језичке природе и не утичу битно на сам правни садржај. Њима се не уноси забуна у правно тумачење текста и није могло бити потешкоћа у практичној примени закона, одн. у судској пракси. Сваки од ових преписа би у рукама судије представљао законску основу за једнаке или сличне судске одлуке при истом стању правно релевантних чињеница.

Рукописи старије редакције немају сопствену нумерацију чланова. Текст тече континуирано и не може се утврдити принцип који би био сигурна основа за поделу на чланове. Поднаслови се могу пратити са неким разликама од рукописа до рукописа, али се ни у једном рукопису не може утврдити доследна употреба поднаслова као назива за поглавља са одређеном и заокруженом садржином, нити према њима можемо пратити дељење систематски одабраних целина по питањима која се регулишу, или по правним областима, или по неком другом јасно опредељеном критеријуму. По уведеној нумерацији, прихваћеној у литератури, сви рукописи старије редакције имају 33 члана. Треба приметити да се та нумерација није наметнула као једина могућа. Могла је бити и другачија, а њено успостављање је највише зависило од односа самих научника према постојећем тексту и у њему формираним целинама.

Сви рукописи старије редакције, осим Раковачког, имају једнаку прав­ну садржину и једнак редослед чланова. Види се да је постојала намера редактора да се систематизује законски текст. Ипак систематизација није изведена до краја и доследно: чл. 1 до 3 – тестамент, чл. 4 до 6 – доказни поступак, чл. 7 – примање мита, чл. 8 до 12 – купопродаја, чл. 13 до 16 – наполица, чл. 17 – преоравање туђе бразде, чл. 18 – замена некретнина, чл. 19 – уговор о заједничкој обради њиве, чл. 20 – самовољна жетва, чл. 21 – државина земље, чл. 22 – бесправно узимање снопља са њиве, чл. 23 – наполица, чл. 24 – привремена обрада туђе њиве, чл. 25 – бесправна обрада туђе њиве, чл. 26 до 27 – залога, чл. 28 – крађа из цркве, чл. 29 до 30 – прељуба, чл. 31 – законско наслеђивање, чл. 32 – тестамент, чл. 33 – деоба земље и у другом ставу истог члана – примање мита. Јустинијанов закон садржи, као што из наведених чланова видимо, норме које се баве како грaђанским и кривичним правом, тако и судским поступком. Међутим, оне нису сакупљене у један део рукописа чак ни по правним областима, према савременим класификацијама, па о неком прецизнијем редоследу и правној логици тог редоследа не можемо говорити. Тако о тестаменталном наслеђивању говоре чл. 1 до 3 и чл. 32, о законском наслеђивању чл. 31, о залози чл. 26 и 27, о разним уговорима чл. 8 до 16, 18 до 19 и чл. 23 до 24, о грађанским споровима и надокнади штете чл. 17, 20 до 22, о кривичном делу примања мита чл. 7 и 33, о крађи из цркве чл. 28, о прељуби и блуду, кривичним делима против морала чл. 29 до 30, а о деоби земље чл. 33 и чл. 4 до 6 о доказном поступку.

Раковачки рукопис садржи веома много разлика и према групи рукописа старије редакције и према групи рукописа млађе редакције. Нека одступања су настала због испретураних листова предлошка, а нека су резултат прераде текста. У тој посебној рукописној верзији византијско-српски зборници се налазе у скраћеном и прерађеном облику, а Душанов законик у најширем облику са уводном повељом о царевом законодавном раду. Скраћена синтагма се више не састоји од састава са редоследом утврђеним према грчком алфабетару, него је цела грађа подељена на 75 поглавља. Ју­стинијанов закон има сопствену нумерацију и подељен је на 25 чланова, тако да и по садржини и по редоследу и по броју чланова одступа од других рукописа. Неке одредбе из старије редакције, смештене у укупно 10 чланова, уопште не садржи (чл. 2, 4–6, 21, 24–25, 29–30 и 32). Осим тога, он има два члана којих нема у другим рукописима (чл. 1 и 18).

У рукописима млађе редакције законодавствa цара Стефана Душана постоји низ промена у односу на рукописе старије редакције. Првобитна три правна текста (Codex tripartitus – Синтагма Матије Властара у скраћеној верзији, Закон цара Јустинијана и Душанов законик) преиначена су у два правна текста (Codex bipartitus – Закон цара Константина Јустинијана и Душанов законик). Мења се и титула цара Душана, па се он у неким рукописима млађе редакције Законика јавља у фантастичној улози благочастивог и христољубивог Македонског цара Стефана Српског, Бугарског, Угарског, Далматинског, Арбанаског, Угровлахијског и другим многим пределима и земљама самодршца, милошћу вишњега Бога. Закон цара Јустинијана добија назив Закон цара Константина Јустинијана и тако се велики византијски цареви Константин и Јустинијан спајају у једну имагинарну личност. Соловјев је закључио да би један од разлога за такве измене могло бити удаљавање од времена настанка Синтагме. Име Матије Властара, монаха из XIV века, није могло обезбедити ауторитет овом правном извору у XVII или XVIII веку, па се у прерађени текст уносе два најзвучнија имена са царским титулама из славне хришћанске прошлости. Поред цара се налазе патријарх и бољари, као представници величине и моћи грчкога православног царства. Синтагма Матије Властара нестаје као посебна целина, а њен садржај делимично налази место у Душановом законику и Закону цара Константина Јустинијана. Текст закона цара Јустинијана из рукописа старије редакције остаје на почетку овог новог текста, али са другачијим распоредом и без неких изостављених чланова. У проширеном Закону цара Константина Јустинијана од чл. 30 нижу се одредбе чије је порекло углавном у Синтагми, али и у другим изворима.

До наших времена је сачувано петнаест рукописа млађе редакције, и то: 1. Раванички, 2. Софијски, 3. Борђошки, 4. Текелијин, 5. Стратимировићев, 6. Ковиљски, 7. Паштровски, 8. Патријаршијски, 9. Карловачки, 10. Грбаљски, 11. Вршачки, 12. Попиначки, 13. Јагићев, 14. Богишићев и 15. Руднички рукопис, који је изгорео у пожару приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. г.

Законодавство цара Душана је, за разлику од Законоправила св. Саве, претрпело доста измена и у каснијем времену. Те измене су обухватиле све његове делове – Скраћену синтагму и Душанов законик, а заједно са њима и Јустинијанов закон. Разлике у тексту Закона Константина Јустинијана су знатне и односе се и на формулацију и на садржај. Свакако не треба дослов­це схватити закључак неких научника да је изабрана грађа из Синтагме подељена између Душановог законика и Јустинијановог закона. Наиме, неки делови Синтагме су потпуно испуштени, а неки су прерађени, скраћени и поједностављени. Тако измењени, ушли су у нови текст под нешто другачијим именом. Укупно гледајући, Закон Константина Јустинијана садржи измене и у имену и у тексту, и то и у односу на Закон цара Јустинијана старије редакције и у односу на изворе својих чланова, углавном Скраћену синтагму. Његова прерада није ропски везана за прераду Душановог законика. За разлику од Душановог законика у коме су сви чланови Атонско-Барањске верзије ушли у текст рукописа млађе редакције, чланови 31, 32 и 33 Јустинијановог закона старије редакције који су садржани у Атонско-Барањској верзији, али и у свим другим рукописима старије редакције, нису нашли место у млађој рукописној редакцији у изворном облику.

Закон цара Константина Јустинијана у рукописима млађе редакције садржи одредбе из више правних области. Према нумерацији чланова Софијског рукописа, која је у литератури прихваћена као основна и користи се као одредница и за друге рукописе млађе редакције, законска грађа је подељена на 87 чланова: чл. 1 – принцип законитости, примање мита, злоупотреба положаја судије, чл. 2 до 5 – тестамент, чл. 6 – законско наслеђивање, чл. 7 – вражда, убиство, чл. 8 до 10 – крађа, чл. 11 – доказни поступак, чл. 12 – примање мита, чл. 13 до 16 – купопродаја, чл. 17 – наполица, чл. 18 – неовлашћено обрађивање туђе њиве, чл. 19 – уговор о трампи, чл. 20 – уговор о заједничком обрађивању земље, чл. 21 – самовољна жетва, чл. 22 – спор о сеоској међи, чл. 23 – крађа, чл. 24 – наполица, чл. 25 – обрађивање ледине, чл. 26 – бесправна обрада туђе њиве, чл. 27 до 28 – залог, чл. 29 – крађа у цркви, чл. 30 – купопродаја, чл. 31 – продаја ствари за дуг, чл. 32 – купопродаја, повраћај ствари, чл. 33 – заштита сироте, чл. 34 – самооткуп роба, чл. 35 до 36 – крађа, чл. 37 – преступање међе, чл. 38 – противприродни блуд, чл. 39 – надлежност цара и патријарха у доношењу коначне одлуке, чл. 40 – судска надлежност, чл. 41 – судски поступак, рокови, чл. 42 – доказни поступак, сведочење, чл. 43 – уговор о поклону, чл. 44 – јемство, чл. 45 – залога, чл. 46 – право азила, чл. 47 до 48 – паљевина нехатна, чл. 49 – паљевина намерна, чл. 50 – судски поступак, сведочење, кривоклетство, чл. 51 – доказни поступак, лажно сведочење, чл. 52 – крађа из цркве, чл. 53 до 56 – комунални прописи, чл. 57 до 69 – наслеђивање, чл. 70 – крађа и куповина крадене робе, чл. 71 – утаја, чл. 72 – отимање украдене ствари, чл. 73 – крађа у војсци, чл. 74 – јавно кажњавање, чл. 75 – сечење плодоносног дрвета, чл. 76 – крађа из гробова, крађа надгробних ознака и предмета, чл. 77 – право азила, чл. 78 – увреда телесно оштећених, чл. 79 – поступак код сумње на прељубу, чл. 80 – поступак према осуђеницима на смрт пре извршења казне, чл. 81 – утврђивање принципа личне одговорности, чл. 82 – упућивање на милосрдан поступак према утамниченима, чл. 83 – о школству, чл. 84 – неиспуњење војне обавезе, чл. 85 – невера, издаја, чл. 86 и 87 – отимање девојке.

Неки рукописи млађе редакције имају сопствену нумерацију чланова, а неки је немају, неки немају све чланове, или немају исти распоред чланова, или садржина чланова није распоређена увек на исти начин. Тако се може стећи слика о неколико подгрупа рукописа које би следиле подгрупе Душановог законика. То значи да су појединачни рукописи Душановог законодавства чинили једну целину која се кроз време мењала, и то и укупно и у својим деловима.

Наука је међу рукописима млађе редакције посебну пажњу посветила приморској варијанти законодавства цара Душана, па је закључено да је ова варијанта резултат свесне кодификаторске акције предузете у новијим приликама на територијама неких аутономних општина. Протограф укупне млађе редакције је сачињен на основу Атонско-Барањске верзије. Та верзија је настала вероватно у зетском приморју, о чему сведоче терминолошке иновације (посадник, комуна, бискуп итд.), као и даље одржавање ове редакције у приморју. У приморју су на основу ове примарне верзије разним прерадама настали Грбаљски, Паштровски, Богишићев и Јагићев препис. Приморска верзија је основа и Раковачког рукописа, а нешто редукован препис Приморске верзије је пренесен на север и постао је основа северносрпске гране рукописа. Архаичнији, тј. старији северносрпски огранак представљају Раванички и Попиначки препис. Подновљену северносрпску верзију представљају Софијски, Борђошки, Стратимировићев, Ковиљски, Карловачки, Вршачки и вероватно изгорели Руднички, а онда, са нешто осетнијим разликама, Патријаршијски и Текелијин рукопис. У овим рукописима постоје знатне измене у тексту, његовом распореду и стилизацији.

Најстарији рукописи стварани су по правилима владајућег писаног израза дворске канцеларије. Касније разуђене преписивачке школе, различита знања самих писара покупљена и запамћена из њихових друкчијих задатака, затим све већа слобода уношења граматичких и језичких дијалектизама – све је то придавало новим примерцима шаролики изглед. Вишевековно умножавање истог законског текста, уз понављање одговарајућих фраза, узрокује и све више грешака, као и случајних одступања. Преписује се и са предложака различите старине, из неког другог времена, које је имало и неке друге језичке узусе. Дуготрајно преношење традиционалне лексике, правописа и правних формулација дају нам више података о нашој језичкој, правној и културној историји.

Основни извори Закона цара Јустинијана су Земљораднички закон, Еклога Лава III Сиријца (717–741) и његовог сина Константина (741–775), Прохирон Василија I Македонца (867–886), Василике Лава VI Мудрог (886–912), новеле византијских царева, као и неке правне збирке.

Велики део Закона цара Јустинијана намењен је регулисању правних односа на селу. Традиционални словенски начин обраде земље, гајења аграрних култура и облици међусобних правних односа појединаца унутар заједнице, после сталног насељавања на византијској територији, постепено су се мењали. Утицај византијског права временом се повећавао и у аграрним односима, али стари обичаји нису могли бити потпуно избрисани. Аграрни односи у сваком привредном систему спадају у релативно конзервативну групу односа, па не изненађује то што се један правни текст намењен регулисању живота на селу могао користити кроз дуг временски период, утолико пре што се технологија у овој области мењала веома споро. Ако је сама технологија иста или слична, онда правна решења, која аграрне односе обухватају писаним прописима и употпуњују обичајним правом у оквиру општег правног система, могу бити релевантна и за други простор и друго време. Та правна решења се преузимају и даље прилагођавају сопственим специфичностима и потребама. Из свих тих разлога је византијски Земљораднички закон, Νóμος γεωργικóς, био важан извор права на широком подручју и користили су га разни народи.

Српска верзија Земљорадничког закона налази се у рукопису из XV века. У Закону цара Јустинијана нашло је своје место 13 одредаба (чл. 13 до 25) преузетих из грчке редакције Земљорадничког закона према издању Ешбернера. Према нумерацији српске редакције то су чл. 1 до 6, 8, 10 до 12, 14 и 15. Различита нумерација чланова у грчкој и српској редакцији Земљорадничког закона доводи до различитог односа нумерација Јустинијановог закона и Земљорадничког закона српске редакције, као и нумерације Ју­стинијановог закона и Земљорадничког закона према грчком оригиналу. Осим тога, у Јустинијановом закону постоје три члана којих нема у српској редакцији Земљорадничког закона. Може се само претпоставити да су то они чланови који су у тексту српске редакције тoлико оштећени да се не могу прочитати, или да су се налазили на оном делу рукописа који уопште није сачуван. Ови чланови постоје у грчкој редакцији, па их налазимо у издању Ешбернера. У Јустинијанов закон су преузете искључиво оне одредбе којима се регулишу правни односи повезани са земљорадњом у ужем смислу, као нпр. преоравање туђе међе, самовласна обрада туђе њиве, замена њива између власника, затим разне врсте спорова око њива, спор између села о међама, склапање уговора о обрађивању винограда итд. Распоред чланова није исти, него су чланови испремештани. Међутим, нису преузети неки чланови који се такође односе на земљорадњу, нпр. чл. 5 – о накнадној могућности исправке извршене размене њива, чл. 8 – о накнадној могућности исправке деобе земље, чл. 10 – о начину раздеобе жетве између мортита и даваоца земље у закуп, чл. 11 – о врстама уговора о наполици, чл. 18 и 19 – о праву одсутног сељака на сопствену земљу, чл. 20 – о сечи шуме без дозволе власника итд. Тешко би било претпоставити да су били у питању немар или незнање. Реч је о члановима који су вероватно били непотребни, јер су нека од тих правних питања решена на други начин, друга су била ретка у пракси или су током времена застарела итд. Треба истаћи да Раковачки рукопис садржи чл. 5 Земљорадничког закона, који у другим рукописима не постоји, а односи се на замену њива између земљорадника. Налазимо га у чл. 12, став 4. Раковачког рукописа, по оригиналној нумерацији. Флорински га је у свом издању обележио као чл. 18.

Иако је већи број чланова био намењен регулисању правних односа на селу, неке одредбе Јустинијановог закона су општијег карактера и могу се односити на сеоску свакодневницу, али и не морају. То су одредбе које су могле важити у различитим типовима насеља, као нпр. чл. 1 – о пуноважности тестамента, чл. 3 – о уговарању мираза, чл. 4 до 6 – о писменим доказима у грађанском спору и о исказима сведока, чл. 7 – о подмићивању, чл. 8 до 12 – о купопродаји. Затим има одредаба о залози, о прељуби, о наслеђивању између мужа и жене и крађи црквене имовине. Последњи, члан 33 посвећен је опет земљишним поседима, па се њиме предвиђа поништавање неправедне поделе земље. Управо они чланови који су општијег карактера дугују своје порекло неким другим византијским изворима, а не Земљорадничком закону.

Постоје веома велике разлике у начину формулисања норми између српског превода Земљорадничког закона и Закона цара Јустинијана. Када се садржина потпуно подудара, у оба правна текста, формулација је често опширнија у Земљорадничком закону. Правни језик српског превода Земљорадничког закона је много ближи правном језику грчке или руске редакције него језику Закона цара Јустинијана.

Један од извора Јустинијановог закона је Еклога, Ἐκλογὴ νόμων, (ἐ­κλογή – избор) Лава III Сиријца (717–741), оснивача сиријске династије, цара иконоборца. Еклога представља избор најважнијих одредаба из области приватног и кривичног права, начињен из многобројних важећих закона и новела, а намењен правној пракси. Сврха Еклоге била је да олакша посао правосудним и управним органима, али и да помогне грађанима. Огроман број прописа пун опширних формулација и застарелих делова је надлежним органима отежавао и усложавао рад, али је и саме странке доводио у мучан положај. Стога је требало изабрати из непрегледних правних извора оно што се најчешће користи у правном животу и то прилагодити времену и правним схватањима VIII века. Еклога полази од Јустинијановог римског права, али га делимично мења. Из Еклоге потиче једини члан рукописа Јустинијановог закона старије редакције који је посвећен крађи предмета из цркве и црквене порте. Њиме се предвиђају казне ослепљивања и смуђења, а налазимо га у рукописима старије редакције као чл. 28. У Раковачком рукопису је то последњи члан, чл. 13 према оригиналној нумерацији, одн. чл. 25 према нумерацији Флоринског. По формулацији се слаже са другим рукописима. У рукописима млађе редакције такође је нашао своје место, али са изменама. У Јустинијановом закону се некада у једном члану налазе текстови из два различита извора. Тако се чл. 31 старије редакције у свом првом делу ослања на Еклогу, док је други део преузет из Прохирона. Овакав начин рада указује на стручног редактора, који је у византијским прописима и тражио и умео да нађе погодне одредбе за сврху која му је била предочена.

Прохирон је такође био важан извор наше компилације. Ο πρóχειρος νóμος је објављен између 870. и 879. г. у име царева Василија I Македонца (867–886), оснивача македонске династије и његових синова Константина и Лава. Замишљен је, као што му и име каже, као приручник за практичну употребу. Из великог мора законских прописа начињени су изводи и одабране су одредбе грађанског и јавног права које су биле најважније за правну праксу. Грађа Прохирона највише потиче из каснијих грчких превода и коментара Јустинијанових Институција. Намењен судским органима и државној администрацији, Прохирон је настао из истих потреба из којих је настала и Еклога. Редактори Прохирона су увелико користили материјал који је давала Еклога и поред званичних осуда иконоборачког закона. Највише се усвајају одредбе које се односе на наследно право и неке које се односе на јавно право. Прохирон је стекао велику популарност као практичан, разумљив и лако употребљив правни текст. Због својих квалитета остао ја на снази све до пада Цариграда. Преузели су га словенски и други народи који су улазили у византијски културни круг. Прохирон је већим делом преведен у средњовековној Србији и као Градски закон је нашао своје место у Законоправилу св. Саве. Већ је речено да се став 2. чл. 31 старије редакције Јустинијановог закона ослања на Прохирон. Такође чл. 9, у коме се говори о заштити женине имовине и забрањује мужу да је прода, потиче из Прохирона, и то као комбинација одредаба из гл. 14 и 18, гр. IX. Чл. 32 налази свој извор у гл. 9, гр. IX, а односи се на тестаментално наслеђивање. Чл. 27 о заложеној ствари која је пропала код залогопримца преузет је из Прохирона, гл. 5, гр. XVI, а чл. 33, који је посвећен подели земље, из гл. 48, гр. XXXIX.

Велики подухват уређивања закона, започет за време цара Василија I Македонца, после његове смрти је наставио његов син Лав VI Мудри. Царски закони, τά Βασιλικά, подељени су у 60 књига и 6 томова и представљају највећу збирку закона Византијског царства у средњем веку. И поред предности Василика, у пракси се осећала потреба за краћим правним зборницима у којима не би било превазиђених прописа ранијих векова. Скраћене верзије овог зборника су касније и начињене. Међу најважнијима су били Synopsis Basilicorum настао у време Константина Порфирогенита у X веку, у коме је целокупни садржај распоређен у 24 поглавља према словима грчког алфабета, и Tipoukitos из XII века, који је представљао неку врсту водича кроз Василике и помагао да се види „шта се где налази“. Неколико чланова Јустинијановог закона има свој извор управо у Синопсису Василика. То су чл. 1 – о записивању, чл. 2 – о фалсификату у тестаменту, чл. 3 – о обавези номика да приликом писања исправе о миразу води рачуна о имовинском стању даваоца мираза, чл. 8 – у коме се предвиђа могућност раскида купопродајног уговора и на крају чл. 29 и 30 – у којима је одређен један од начина обезбеђивања доказа за кривично дело прељубе.

Закон цара Јустинијана преузима и неке друге одредбе из византијских правних извора. Тако, чл. 8 преузима норму о laesio enormis која постоји у Corpus iuris civilis, али је с једне стране примењује на нешто другачију правну ситуацију, а са друге стране је поједностављује, па не спомиње нпр. facultas alternativa по којој купац може одржати ваљаност продаје доплатом до пуне цене. Чл. 10 и 11 предвиђају право прече куповине, ве­роватно према новели цара Романа Лакапена. У Јустинијановом закону чланом 10 се одређује да сељак може ваљано продати неку ствар становнику истог села, али не и странцу који, уколико ипак купи ствар, има право само на повраћај новца. Чл. 11 укратко, али прилично јасно, предвиђа право прече куповине рођака и суседа (у неким рукописима општиника) који морају на време бити обавештени о продаји. Оба члана која се односе на право прече куповине се у рукописима млађе редакције налазе у истом члану. Најзад, Prochiron auctum је послужио као извор за чл. 12, који предвиђа могућност раскида уговора о купопродаји начињеног са лицем без пуне пословне способности.

По Флоринском остају само три члана за која није могуће наћи византијски извор. То су чл. 4 – о односу странке према сопственом писменом документу у грађанском спору, чл. 7 – о давању мита и чл. 26 – о обавезном чувању залоге до три рока. Он закључује да се ради о српском пореклу ових чланова, без паралеле у византијском праву. Међутим, без могућности да се овом приликом ближе позабавимо пореклом ових чланова, напомињемо да овакав закључак треба прихватити са великим опрезом. Наводећи разлоге за изучавање обичајног права и стање у науци која га изучава, Богишић истиче Савињијеву мисао да дуго понављани акт вршења обичаја помаже и са своје стране утврђењу правила која обичај садржи. Тешко би се могло доказати да је у средњовековној Србији била толико раширена употреба писаних правних докумената, и то кроз дуги временски период, да је створен сопствени обичај о начину и условима коришћења тих докумената од стране странака у току грађанског спора, како је предвиђено у чл. 4.

У проширеном Закону цара Константина Јустинијана се после текста Закона цара Јустинијана, одн. верзије коју налазимо у рукописима старије редакције нижу одредбе чије је порекло већином у Скраћеној синтагми Матије Властара, али и у неким другим изворима. Грађа која је преузета из Синтагме је непотпуна, неки делови су испуштени, а неки скраћени или преиначени. Није било никаквог механичког преписивања или преузимања текста. Изабране одредбе су углавном прерађене и поједностављене. Постоје грешке не само у преписивању него и у формулацијама, јер неке норме нису биле јасне преписивачу, било због тога што нису примењиване или што су одударале од начина живота у то време. Тако је тешко разумљив део који се односи на законски ред наслеђивања. Неким члановима је највероватнији извор у домаћем обичајном праву. Тако се у првом ставу чл. 28 (чл. 32 Бор) Раваничког рукописа уводи још једна категорија лица с правом прече куповине, поред већ предвиђених у чл. 10 и 11 Хил, одн. 11. Рав (чл. 15 Бор). То су била млађа браћа продавца. Продавац је, наиме, имао обавезу да понуди својој млађој браћи некретнину коју намерава да прода. Узор за овакву норму се није могао наћи у византијском праву. Време и околности под којима је преписиван неки рукопис утицали су и на његов садржај, па се само у рукописима северне групе из XVII и XVIII века налази члан посвећен школству (чл. 83 Соф), као и два члана о доласку у војни поход према царевом наређењу и о верности цару (чл. 84 и 85 Соф).

Закон цара Јустинијана је био намењен регулисању оних правних односа у које људи најчешће ступају у свакодневном животу. У њему се налазе чланови о купопродаји, закупу, поклону, трампи, залогу, јемству, сведоцима, па и паљевини, случајној и намерној, наследним редовима, тестаменту, миразу, али и заштити невољника, дужностима цркве и моћника према утамниченима. Ту су такође и она кривична дела која су становништву задавала највише зла, као што су: крађа, разбојништво, утаја, отимање девојака и жена, итд. Јустинијанов закон је компилација настала избором, а често и преиначењем норми из различитих правних извора, претежно византијских. Њиме се регулишу правни односи у оквиру више правних области, те обухвата грађанско и кривично право, брачно и наследно, облигационо право и судски поступак. Из сваке од тих области и у старијој и у млађој рукописној редакцији постоји само једно или неколико правила, што ни издалека није могло бити довољно за практичну примену, а поготово за судску праксу. Осим тога, када се цео законски текст пажљиво ишчита, намеће се закључак да су та правила и појединачно имала допунску улогу. Њима се допуњавају, прецизирају или мењају неке одредбе писаног или обичајног права које се не налазе у оквиру Јустинијановог закона.